Početak iz potrebe, ne iz plana
Sve je počelo sa jednim problemom — kako napraviti kvalitetne fotografije bez dovoljno sredstava. Kroz rad u KUD-u Baščaršija vodio sam projekat izrade kataloga narodnih nošnji Sve boje tradicije. Ideja je bila jasna: prikazati bogatstvo, detalje i identitet naše tradicije kroz kvalitetnu fotografiju. U tom trenutku nisam razmišljao o tome kolika je cijena fotografisanja u Sarajevu, već samo kako napraviti kvalitetnu fotografiju. Međutim, kako smo ulazili dublje u projekat, postajalo je jasno da takva fotografija zahtijeva ozbiljna sredstva. Troškovi su rasli, a budžet nije mogao pratiti ambicije koje smo imali.
U tom trenutku se pojavila jednostavna, pomalo naivna misao:“Možda mogu probati sam.”
Prvi korak — prvi fotoaparat
Bez ikakvog plana, bez znanja i bez ideje gdje to vodi, kupio sam svoj prvi fotoaparat — Canon 600D, uz osnovni kit objektiv 18–55mm. Danas to zvuči skromno, ali tada je to bio ogroman korak. Veliku zahvalnost dugujem firmi ASC Electronic koja mi je izašla u susret i omogućila maksimalan popust, jer bez toga vjerovatno ne bih ni krenuo.
I tu počinje stvarnost…
Stvarnost bez opreme
Bez studija, bez rasvjete, bez iskustva. Sve što sam imao bila je želja da napravim kvalitetnu fotografiju i tek kupljeni fotoaparat bez ikakvog zanja o njemu. Rasvjeta je bio građevinski reflektor, pozadina običan čaršaf iz kuće. U mojoj glavi to je imalo smisla.
U praksi… baš i ne. Rezultati su bili daleko od onoga što sam zamišljao.
Prvi modeli i prvi problemi
Poseban izazov bili su mladi članovi ansambla koje sam fotografisao. Većina njih nije imala nikakvo iskustvo sa poziranjem, ali realno — nisam ga imao ni ja.
Poze su bile ukočene, ruke “višak”, pogledi nesigurni. A ja iza kamere pokušavam objasniti nešto što ni sam nisam do kraja razumio.
“Hajde još jednom.““Probaj malo opuštenije.““Ne, ne… hajde opet.”
I tako u krug, cijeli dan.
Ipak, ono što je ostalo konstantno jeste njihovo strpljenje. Bez obzira na ponavljanja, nesigurnost i moje pokušaje da “izmislim” fotografiju, bili su tu i dali maksimum. Na tome im dugujem veliku zahvalnost, jer bez njih taj proces učenja ne bi bio moguć.
Najveća greška — “samo uslikaj”
U to vrijeme sam iskreno mislio da je fotografija jednostavna — dovoljno je samo dobro uslikati i to je to. Nisam imao nikakvog predznanja o obradi fotografije, niti sam razumio koliko se zapravo posla krije iza jedne kvalitetne fotografije. Vrlo brzo sam shvatio jednu ključnu stvar:
Fotografija ne završava pritiskom na dugme.
Učenje kroz greške
Kako sam radio više, počeo sam razumijevati svjetlo, kompoziciju i detalje. Počeo sam gledati fotografiju drugačije — ne samo kao sliku, nego kao proces.
Ono što je na početku bilo nesigurno, neprirodno i puno grešaka, postajalo je sve jasnije i kvalitetnije. Posebno su me privukli detalji narodnih nošnji — teksture, vezovi, boje. Tu sam prvi put osjetio da fotografija može prenijeti nešto više od samog izgleda.
Na tom putu veliku zahvalnost dugujem fotografu Feđa Krvavac, koji me u samim počecima uputio u osnove i približio mi ovaj zanat kroz zajednički rad na prvim fotografijama za potrebe kataloga.
Od improvizacije do kvaliteta
Od čaršafa i građevinskog reflektora do ozbiljnijih uslova rada, od potpunog neznanja do razumijevanja šta znači kvalitetna fotografija — put nije brz, ali je iskren.
Zaključak — kako zapravo počinje
Kad pogledam unazad, jasno mi je da fotografija nije bila planirana. Počela je iz potrebe da se riješi problem, a prerasla u nešto mnogo veće i ljepše. Nekad sve počne iz jednostavne odluke da probaš — pa makar i bez ikakve ideje gdje će te to odvesti.
Priča se nastavlja… kroz prve komercijalne angažmane, konstantno učenje, danonoćno istraživanje i lični razvoj.